Najčešći poremećaj u pokretljivosti jednjaka je oboljenje koje se naziva megaesophagus. Megaesophagus predstavlja generalizovano proširenje lumena jednjaka. Proširenje lumena jednjaka nastaje zbog toga što ne postoje peristaltički talasi kroz jednjak. Megaesophagus se javlja najčešće kod pasa, dok je kod mačaka jako redak. Megaesophagus može da bude urođen, nasljedni megaesophagus koji se javlja kod odraslih pasa i sekundaran.

Urođeni megaesophagus 

Urođeni megaesophagus je oboljenje koje vlasnik zapaža neposredno po odbijanju šteneta od sise. Većina štenaca ispoljava prve simptome bolesti ispod deset nedelja starosti. Utvrđeno je da je urođena forma megaesophagusa nasledna i to autozomalno recesivno nasledna. Rase pasa kod kojih se megaesophagus pojavljuje češće su : foksterijeri, patuljasti šnauceri, doge, irski seteri, nemački ovčari, labrador retriveri, njufaundlenderi i šar-pei. Međutim, megaesophagus se sreće i kod mešanaca, kao i kod pasa kod kojih nije poznat ni jedan predak koji je bolovao od ovog oboljenja.

Malo se zna u uzroku nastanka ovoga oboljenja. Predpostavlja se da je uzrok kasniji nastanak i sazrevanje inervacije jednjaka.

Kada vlasnik počinje pa prehranjuje štence, kod oboljelog šteneta se ne primijećuju nikakvi simptomi sve dok vlasnik ne počne da dodaje čvršće komponente u hranu. Tada oboljelo štene počinje da povraća hranu ili neposredno po obroku, ili nekoliko sati po obroku ali nesvarenu hranu. Često se štenetu hrana koju je jeo vraća na nos. Osim vraćanja hrane štene se u svakom drugom pogledu ponaša normalno, veselo je, igra se sa drugim štencima i apetit mu je normalan. Kako vrijeme prolazi, simptomi su kod oboljelog šteneta sve očigledniji i štene primijetno zaostaje u rastu i uhranjenosti za ostalim štencima iz legla. U sadržaju koji oboljelo štene izbacuje mogu se primijetiti i tragovi krvi. Moguća je pojava i aspiracione upale pluća. 

Nasledni megaesophagus odraslih pasa

Nasledni megaesophagus odraslih pasa se javlja spontano kod pasa najčešće između sedme i petnaeste godine starosti. Ne postoji rasna ili polna predisponiranost. Uzrok nastanka ovog megaesophagusa nije sa sigurnošću utvrđen, ali se predpostavlja da je u pitanju poremećaj u nervnoj provodljivosti i u nervnim putevima. Simpomi su isti kao i kod prethodno opisanog oblika megaesophagusa.

Sekundarni megaesophagus

Postoje mnoge bolesti pasa koje sekundarno dovode do pojave megaesophagusa : povrede jednjaka ili pripadajućih nervnih puteva, zapaljenske bolesti, tumori, oštećenja centralnog nervnog sistema ( na primijer kao posljedica štenećaka ), oštećenje nervnih puteva, neuropatije, trovanja, endokrini poremećaji…

Dijagnoza

Svakog psa koji je doveden veterinaru zbog problema sa povraćanjem, veterinar mora vrlo pažljivo da pregleda, jer sam vlasnik često ne razlučuje da li je u pitanju povraćanje ili vraćanje hrane. Da bi veterinar mogao da postavi sumnju da je u pitanju megaesophagus, vlasnik treba savesno i tačno da odgovara na sva pitanja koja mu veterinar postavlja. Da bi se tačna dijagnoza postavila, neophodan je rentgenološki pregled oboljelog psa. Radi se kontrastni rentgenološki pregled. Endoskopija se ne koristi u postavljanju dijagnoze, ali ju je korisno uraditi jer nam daje podatke o eventualnim oštećenjima jednjaka ili o postojanju zapaljenja jednjaka. Kada se kod šteneta dijagnostikuje megaesophagus, znamo da je u pitanju urođeni megaesophagus. Međutim, kada se megaesophagus dijagnostikuje kod odraslog psa, često je teško razlučiti da li u pitanju nasledni megaesophagus odraslih pasa ili sekundarno nastao megaesophagus. Kada je u pitanju sekundarno nastao megaesophagus, potrebno je utvrditi i uzrok njegovog nastanka. Pošto postoje mnogi mogući uzroci sekundarnog megaesophagusa, kliničar na osnovu pregleda psa i svoje procijene odlučuje koje će se analize dalje vršiti u cilju postavljanja tačne dijagnoze. 

Prognoza

Prognoza kod pasa obolelih od megaesophagusa zavisi od uzroka pojave ove bolesti. Kod štenaca oblelih od urođenog naslednog megaesophagusa je prognozu jako teško dati. Potrebno je da se štene održi u životu do njegovih pet, šest meseci starosti kada simpotomi bolesti nestaju. Međutim, potrebno je mnogo volje, strpljenja ali i novčanih sredstava da bi se takvo štene održavalo u životu. Čak i ako se vlasnik riješi da održava takvo štene u životu, može da dođe do razvoja aspiracione upale pluća koja je česta posljedica megaesophagusa, ili da ne dođe do spontane regresije simptoma po ulasku šteneta u pubertet. Teško da će štene koje je preležalo megaesophagus ikada u razvoju i veličini dostići ostale predstavnike svoje rase. Takav pas se nikako ne bi smeo koristiti u priplodu. Odrasli psi oboljeli od naslednog megaesophagusa imaju jako lošu prognozu. Čak kod 60% ovakvih pasa razvija se aspiraciona pneumonija. Kod vrlo malog broja pasa dolazi do spontanog nestanka simptoma oboljenja. Prognoza kod megaesopagusa koji je nastao sekundarno zavisi od prirode primarne bolesti i koliko je moguće primarnu bolest izliječiti.

Terapija

Terapija na prvom mijestu zavisi od uzroka megaesophagusa. Ako je u pitanju sekundarni megaesophagus, mora da se tretira primarna bolest. Svakoj životinji oboljeloj od megaesophagusa treba da se zadovolje energetske potrebe. Važno je obezbijediti psu takav način ishrane koja će mu pružiti adekvatnu količinu svih hranjivih materija uz minimalan gubitak hrane putem regurgitacije ( vraćanje nesvarene hrane). Pored par enteralne ishrane psu treba davati visoko kalorične obroke podeljene u male porcije. Posuda iz koje pas jede treba da bude podignuta malo niže od visine glave psa. Obroci se formiraju individualno za svakog obolelog psa.

Pokušavalo se da se megaesophagus tretira sa čitavim nizom različitih lijekova ali bez većeg uspeha. Hiruški tretman takođe nije doveo do značajnih rezultata.